Opšte je prihvaćeno mišljenje da su osobe zavisne od psihoaktivnih supstanci nezrele i nesamostalne ličnosti. Nedostatak adekvatnog osećanja krivice i griže savesti za štetno ponašanje prema sebi i drugima je jedna od osnovih prepreka za brzo i efikasno lečenje zavisnika. Ovaj problem zahteva dugotrajan i mukotrpan psihoterapijski i socioterapijski rad.
Danas preovladava stav da je jedan od faktora zavisnosti poremećaj u strukturi ličnosti osobe (genetski i/ili stečene predispozicije). U ličnosti zavisnika najčešće dominiraju asocijalne i depresivne crte ličnosti, zatim shizoidne i histerične, pa paranoidne i narcističke. Istraživanja nisu mogla da dokažu da li su navedene osobine prethodile nastanku zavisnosti ili su njena posledica, niti da li su nasleđene ili stečene pod lošim životnim uslovima.
Višegodišnja upotreba droga dovodi do poremećaja svesnosti o sebi i drugima, do trajnih promena raspoloženja i načina emotivnog reagovanja, do „utišavanja“ nagona i volje. Kao primer koji ilustruje uticaj zavisnosti na volju i zadovoljavanje osnovnih potreba često se navode eksperimenti na životinjama. Tako jedan od eksperimenata ukazuje na to da su životinje koje su na pritisak papučice dobijale drogu prestale i da se kreću i da jedu, ali da su nastavile da pritiskaju papučicu.
Većina zavisnika nema adekvatna osećanja i predstave o sopstvenim vrednostima. Uglavnom dominiraju negativna osećanja ili idealizovana osećanja. Naime, kod većine zavisnika od droge zapažena je nesposobnost adekvatnog procenjivanja unutrašnje i spoljašnje realnosti i zauzimanja sopstvenog stava. Nedostatak uvida u sopstveno stanje jeste posledica nezrelih mehanizama odbrane koje zavisnici koriste, a koji ne dozvoljavaju sazrevanje i formiranje ličnosti. Sasvim je razumljivo da takve osobe nemaju ni adekvatne motive za lečenje i promenu ponašanja. Motivi za lečenje su uglavnom manipulativni i potiču iz potrebe ublažavanja pritiska od strane porodice i okoline.
U vreme apstinencije i nakon prestanka efekta droge, kod zavisnika se javljaju osećanja bezvoljnosti, depresivnosti, neadekvatnosti, straha od budućnosti bez droge. Specifična su i osećanja praznine koja se mogu doživljavati čak i kao osećanja šupljine u grudima i glavi.
Osim poremećaja prema ličnoj realnosti postoji i izmenjenost prema društvenoj realnosti. Odnos prema porodici je često odbacujući ili nedefinisan. Zavisnici ne prihvataju svoje „mesto i obaveze“ u porodici. Osobe van zavisničkog kruga se veoma često izbegavaju. Zapravo, veoma mali broj zavisnika može da uspostavi odnos empatije i altruističke odnose prema drugim ljudima.
Zbog svega navedenog, lečenje zavisnika je veoma izazovno. Tu se ne radi o klasičnoj resocijalizaciji, jer zavisnik ulazi u zavisničku subkulturu veoma često u periodu adolescencije, kada još uvek nisu socijalizovani, odnosnu u periodu kada se ličnost i socijalizacija tek formiraju. U prevodu, zavisnici koji u problem ulaze u periodu svoje adolescencije najčešće imaju više godina, pa i decenija, zavisničkog staža pre javljanja na lečenje, što bi značilo da u 20-im i 30-im godinama života, pa i kasnije, treba da nauče elementarne stvari o odnosima, prijateljstvu, ljubavi, toleranciji, odgovornosti, upornosti.