Kakva je to magija koja se dešava u organizmu zavisnika?
Zavisnost je bolest mozga i bihejvioralnu komponentu (ponašanje zavisnika) diktiraju procesi u mozgu.
Početkom 20. veka naučnici su proučavali ljudski mozak i pokušavali da odgonetnu koji delovi mozga kontrolišu određene aktivnosti, tj. gde se nalaze centri za vid, sluh, motoriku, ravnotežu.
Krajem 20. i početkom 21. veka usavršeni su mnogi aparati kojima se može detektovati kako ljudski mozak funkcioniše i prirodu moždanih procesa koji diktiraju ponašanje.
Sada se mnogo više pažnje poklanja proučavanju funkcionisanja mozga, a ne toliko proučavanju njegove strukture.
U fokusu su funkcionisanje različitih moždanih struktura, odnosno njihova međusobna interakcija i efekti izbalansirane funkcionalne povezanosti neuralnih mreža na kognitivnom, afektivnom ili bihejvioralnom planu, kao i promene do kojih dovode poremećaji u funkcionisanju složenih neurotransmiterskih sistema u CNS-u.
Znajući dejstvo važnih neurotransmitera – dopamina, noradrenalina i serotonina, možemo imati i očekivanje šta se dešava pošto dođe do narušavanja ravnoteže ovih neurotransmitera.
Najvažnije za razumevanje neurobioloških procesa koji se dešavaju u mozgu zavisnika je takozvani put nagrade.
Kada dođe do stimulacije oslobađanja dopamina psihoaktivnom supstancom, aktiviranjem puta nagrade, istovremeno dolazi do ekcesivnog rasta, a zatim i pada koncentracije dopamina.
Ukoliko se taj proces ponavlja više puta u kraćem vremenskom periodu, nema vremena za prirodno obnavljanje depoa dopamina te dolazi do trošenja njegovih rezervi i do dugotrajnog remećenja neurofiziološkog balansa.
Kao rezultat unošenja droga i preteranog oslobađanja dopamina, vremenom se određeni delovi mozga prilagode da funkcionišu u novonastaloj situaciji.
Normalno je da se stimulisanje dopamina dešava tokom uzimanja hrane, socijalnih aktivnosti, druženja, slušanja muzike, seksa.
U osnovi razvoja bolesti zavisnosti je ponavljanje uzimanja psihoaktivne supstance radi ponovnog postizanja zadovoljstva, čime se postiže uslovni refeks.
Organizam se vremenom navikava da vršenjem radnji koje dovode do snažne stimulacije centara za nagradu, ponovo postiže osećanje sreće i time se začarani krug bolesti zavisnosti brzo uspostavlja.
Kod dužeg ponavljanog unošenja droga, dolazi do snažne, nefiziološke stimulacije centra za nagradu i do pojave snažnog osećaja zadovoljstva, a doživljaj nagrade do kojeg dovode prirodni stimulansi u odnosu na to je bled i nedovoljno jak.
Vremenom dolazi do ozbiljnog deficita dopamina i to uslovljava povećanje tolerancije na drogu, tj. zahteva povećanje količina droge koje se unose da bi se osetilo isto zadovoljstvo.
Zbog ovog procesa pojedini naučnici bolest zavisnosti nazivaju sindromom deficita u funkcionisanju centra za nagradu.
Važno je znati i razliku između procesa koji izazivaju zloupotrebu i bolest zavisnosti. To je važno ne samo zbog bihejvioralnih već i zbog neurofizioloških procesa:
- kod zloupotrebe psihoaktivnih supstanci uključena je kora velikog mozga tj. centri za racionalno-voljne kapacitete i u toj situaciji ličnost kontroliše uzimanje i prestanak uzimanja psihoaktivnih supstanci
- kod razvoja bolesti zavisnosti nalog za uzimanje psihoaktivnih supstanci potiče iz nižih, subkortikalnih centara te nije moguće kontrolisati početak uzimanja i prestanak uzimanja supstance
Bolest zavisnosti je bolest mozga i kao takva se može lečiti, a poznavanje prirode bolesti nam to olakšava.
Različite psihoaktivne supstance na razičite načine dovode do oslobađanja dopamina – amfetamini direktno stimulišu oslobađanje dopamina, kokain blokira njegovo preuzimanje u presinaptičkoj ćeliji, a opijati deluju na nivou ćelijskih receptora.
Bez obzira na različite mehanizme kojima stimulišu oslobađanje dopamina, rezultat je isti – postizanje osećaja zadovoljstva koje se po intenzitetu ne može meriti sa onim koje izazivaju prirodni stimulansi.