+381 (0)21 63 39 812 bolnica.vita@gmail.com

Narkomanija kao bolest sa sobom nosi značajno iskrivljenje doživljaja realnosti kao i “gubitak” slobodne volje kod pacijenta.

Posledično tome pacijent nije (u punoj meri) sposoban da na ispravan način prepozna obim i težinu svog problema, niti da donese jasnu odluku o promeni načina života sve dok god postoje uslovi za održavanje bolesti (mogućnost finansiranja i nabavke, neupadljivo ponašanje, tolerancija okoline).

Tek kada svakodnevna realnost pacijenta za njega postane “neprihvatljiva” (pritisak okoline, zakonske posledice, psihofizičko stanje, nemogućnost nabavke i finansiranja bolesti…) on počinje da razmišlja i o traženju pomoći, tj. lečenju koje bi u tom slučaju trebalo da bude izbor “manjeg zla”.

U tom smislu, najčešća greška porodice i prijatelja jeste čekanje da “pacijent sam odluči”, da sam potraži pomoć, “poštujući” njegovu volju i želju.

Ne treba zaboraviti da je motivisanje pacijenta za lečenje aktivan proces koji zahteva kontinuirano i koordinisano delovanje bliskih ljudi pacijenta sa jednim jedinim ciljem “da on prihvati lečenje”.

Čekanje je gubitak vremena koje samo daje prostora bolesti da se dodatno zakomplikuje i učini izlazak iz problema neizvesnijim.

Pravovremenost reakcije okoline i njihov pritisak na pacijenta da prihvati lečenje često je i presudno za uspešno rešavanje problema narkomanije.

Zvuči zabrinjavajuće da prosečan narkoman u Srbiji od prvog kontakta sa drogom do prihvatanja pomoći i odlaska na lečenje “čeka i odlučuje se” duže od 10 godina.

Porodica i najbliži svakako ranije primete da problem postoji, ali vrlo često greše u reakciji, po pravilu

  • prvo negirajući (minimizirajući) problem
  • zatim nadajući se da će se problem “sam od sebe rešiti” kada dete bude zrelije i pametnije ili
  • “njegovim svečanim obećanjem da neće više”

da bi na kraju bili preplavljevani osećajem nemoći, povlačeći se, samooptužujući se i optužujući druge.

Ovakve reakcije su svakako posledica brojnih predrasuda i neinformisanosti o samoj narkomaniji koje su ukorenjene u našem društvu.

Neke od najzastupljenijih su:

  • da narkomanija i nije bolest, već nečiji hir, izbor i posledično tome da za nju nije ni potrebno lečenje već “prevaspitavanje” ili je dovoljno da ta osoba samo kaže “ne”
  • sa druge strane da je narkomanija neizlečiva bolest
  • zatim podela na “lake” i “teške” droge
  • te da se narkomanija dešava “nekoj drugoj” deci (deci bez roditelja, deci bogataša, razmaženoj deci itd.)

 

Ono što ne treba zaboraviti jeste da rešavanje problema narkomanije počinje motivisanjem pacijenta za lečenje (ne čekanjem da se on “odluči”).

U motivisanju pacijenta (po potrebi) dobro je da budu uključeni i bliski ljudi van porodice, kako bi se napravio što “širi front”.

Takođe, treba imati i realna očekivanja jer često nije dovoljan “jedan razgovor” da se donese odluka, ali ne treba odustajati.

Zahtevi da se prihvati pomoć bi trebali da budu dosledni i kontinuirani, a ako se “dobije pristanak” treba odreagovati čim pre jer je motivacija kolebljiva.

Odlaskom na lečenje, detoksikacijom i psihofizičkom stabilizacijom se značajno menja perspektiva i stvaraju preduslovi za dalju uspešnu borbu pacijenta sa problemom narkomanije.