Lečenje narkomanije

Bolesti zavisnosti predstavljaju sociopatološki fenomen koji karakterišu, kao bolest, pre svega fizička ili psihička, ili psihička i fizička zavisnost, nastale kao posledica ponovnog i čestog unošenja u organizam prirodnih ili veštačkih psihoaktivnih supstanci (PAS). Rezultat ovakvog unošenja PAS u organizam je njegovo adaptiranje na njih, tako da one postaju sastavni deo metabolizma i javlja se određeni oblik zavisnosti.
Pod drogom se podrazumeva svaka supstanca biljnog ili sintetičkog porekla koja, kada se unese u organizam, može da modifikuje jednu ili više njegovih funkcija i da nakon ponovljene upotrebe dovede do stvaranja psihičke i/ili fizičke zavisnosti.
Narkomanija je termin iz grčkog jezika koja označava socio-kulturno neprihvaćeno korišćenje psihoaktivnih supstanci, koje može izazvati štetne ili nepredvidive posledice po pojedinca i društvo.
Narkomanija je opšti termin koji se koristi za sve tipove zavisnosti. Tipovi zavisnosti su različiti u zavisnosti od toga koja se droga koristi (alkoholni, amfetaminski, barbiturni, kanabisni, kokainski, halucinogeni, khat, opijatski i tip isparljivih rastvarača).
Narkomanija ili zavisnost od droga je snažna vezanost osobe za neku psihoaktivnu supstancu, koja se ispoljava kao neodoljiva strast za njenim konzumiranjem. 1957. godine Svetska zdravstvena organizacija definisala je narkomaniju kao: „stanje periodične ili hronične intoksikacije izazvano ponovljenim unošenjem droge“. Možemo razlikovati tri vrste zavisnosti: psihičku, fizičku i stanje tolerancije. Koliko će brzo nastupiti i kakva će biti priroda i jačina zavisnosti zavisi od mnogih činilaca: vrste droge i njenih farmakoloških svojstava, od načina, učestalosti, količine i dužine konzumiranja, od ličnosti zavisnika i njegovih potreba, njegove porodične i društvene sredine itd.
Narkoman je osoba koja je usled česte i nekontrolisane zloupotrebe psihoaktivnih supstanci stekla psihičku ili fizičku zavisnost ili obe.

Psihička zavisnost je posebno stanje svesti koje se sastoji u želji i potrebi nekih ljudi za efektima droge koje oni doživljavaju kao prijatne i donose im zadovoljstvo ili izmenjen doživljaj realnosti.
Fizička zavisnost je specijalno stanje organizma koje nastaje usled prilagođavanja organizma na stalno prisustvo droga tako da ona postaje sastavni deo rada ćelije odnosno biohemijskih procesa koji se odigravaju u njoj. Ovim ćelija postaje zavisna od prisustva droge i njen nedostatak dovodi do velikih poremećaja u njenom radu do nivoa njenog opstanka. Intenzitet fizičke zavisnosti nije uvek isti i zavisi od vrste droge koja se uzima i od ličnosti konzumenta.
Klasičan znak uspostavljanja fizičke zavisnosti je pojava apstinecijalnog sindroma, koji prestavlja Neprijatni psihički doživljaji, telesne tegobe i simptomi koji se pojavljuju kada se prekine uzimanje droge ili kada se značajnije smanji uneta doza.
Apstinencijalni sindrom karakteriše čitav niz simptoma i znakova psihičke i fizičke prirode, koji su specifični za svaki tip droge. Ovo stanje se popravlja ili nestaje davanjem iste droge ili droge sa sličnim farmakološkim dejstvom. Simpomi koji se javljaju se razlikuju u zavisnosti od tipa droge koja se unosi.
Tolerancija je specifično stanje koje se javlja kod narkomana i koje karakteriše pojava da se sa istom količinom unesene droge ne mogu postići isti, raniji efekti, a sve zbog prilagođavanja organizma na stalno prisustvo droge. Svaki sledeći put je zato potrebno uneti veće količine droge da bi se postigao željeni efekat. Tolerancija se sa izvesnim drogama kao što su amfetamini i opijati, razvija vrlo brzo.
Ukrštena tolerancija je pojava kada uzimanje jedne droge dovodi do stvaranja tolerancije ne samo na tu drogu, već i na drogu istog ili srodnog tipa.
Habituaciju karakteriše želja, ali ne kompulzija da se nastavi uzimanje droge radi njenih efekata na poboljšanje raspoloženja, mala ili nikakva tendencija da se poveća doza, izvestan stepen psihičke zavisnosti, ali odsustvo fizičke zavisnosti, pa prema tome i odsustvo apstinencijalnog sindroma. Štetni efekti, ako se jave, tiču se samo pojedinca

Novija shvatanja eksperata Svetske zdravstvene organizacije pod kliničkim sindromom zavisnosti podrazumevaju stanje psihičke i fizičke zavisnosti koje nastaje kod osoba koje kontinuirano uzimaju određene ili više droga, što uključuje žudnju za drogom i njeno učestalo uzimanje kako bi se doživeli odgovarajući psihički efekti i izbegli patnja i poremećaji izazvani lišavanjem droge (apstinencijalni sindrom).
Prelaskom iz starog milenijuma u novi, svet je počeo da poprima drugačija obeležja. Iako je ostvaren ogroman tehnološki napredak u društvu postalo je uočljivo da se ono intezivno sve više odlikuje agresijom, depresijom, neetičnošću i kršenjem ljudskim pravima što samo jasno govori o krizi u kojoj je novo društvo zapalo.
Mnogi misle da ovakve situacije mogu da reše brzo, tako što beže u neki svet koji je samo njima poznat, a taj svet pružaju psihoaktivne supstance. Međutim, ove supstance su se pokazale kao najgora moguća varijanta traženja identiteta, jer umesto da se on traži kroz relaciju i povezivanjem sa drugim ljudskim bićem, dakle, otvaranjem prema svetu, psihoaktivne supstance, zapravo, vode suprotno, u zatvaranju u nestvarni svet.
Psihoaktivne supstance su kao pojam realtivno u savremenoj upotrebi, što znači da sve više menjaju termine kao što su droga, supstanca, opojna droga i sl.
Možemo slobodno da podrazumevamo pod psihoaktivnim supstancama sve ono čijom se dugotrajnom upotrebom stvara fizička (organska) ili psihička zavisnost i za kojima se oseća snažna potreba. To mogu biti različita sredstva, pa i lekovi kada se zloupotrebljavaju.
''Psihoaktivne supstance su hemijske supstance koje unete u telo putem krvotoka nađu svoj put do mozga i tu ispoljavaju svoje dejstvo.Ono što ih čini tako ''poželjnim'' i ''čarobnim'' je činjenica da one menjaju ono što osećamo i mislimo u periodu njihovog delovanja – npr. izazivaju osećaj lebdenja ili vrtoglavice (koji neke u početku strašno plaši), zatim, menjaju nivo emocionalnog doživljavanja ili raspoloženja bilo ka ''plusu'' (dižu) ili ka ''minusu'' (spuštaju), ponekad smanjuju osećanje telesnog bola (anesteziraju ili otupljuju), ili pojačavaju opažanje okoline (do haluciniranja)''.
Kod pojave zavisnosti zapaža se postepeni razvoj destruktivnih misli, osećanja i navike na celokupnu ličnost. Pravilo je da se razvoj ličnosti prekida i zaustavlja u onom uzrastu u kojem je počela zloupotreba droge, pa su tinejdžeri propustili mnoge ''lekcije'' iz socijalizacije i osnovnog sazrevanja.