Kako dovesti pacijenta na lečenje?
Bolest zavisnosti (narkomanija, alkoholizam) same po sebi su mučne i
teške. To najbolje znaju one porodice kojima se takav problem desio. Članovi
porodice su preplavljeni osećanjima straha, besa, nemoći, sramote, poniženja,
dok se kod pacijenta razvija potpuni gubitak kontrole nad životom i neodoljiva
želja da se droga nabavi i konzumira bez obzira na posledice. Ovakva agonija
traje ( i pogoršava se) sve dok je bolest prisutna. Jedini način da se
ona zaustavi i nešto u životima promeni jeste odlazak na lečenje i samo
lečenje.
Kako doći do toga presudnog momenta, t.j donošenja odluke da se
krene sa lečenje?
I u tom procesu donošenja odluke prepoznajemo određene tipične greške,
koje su opet posledica nečije neinformisanosti, razvijenih predrasuda
i već pomenutog osećanja sramote i poniženja (npr. predrasuda da to i
nije bolest već nečiji izbor, da je dovoljno samo ostaviti drogu neko
vreme a ostalo će doći samo po sebi, strah od toga šta će reći komšije,
rodbina…). Pod svim tim utiscima, problem se najčešće prvo pokušava rešiti
“unutar četri zida” molbama, nadom, ucenama, polurešenjima…
U najvećem broju slučajeva takav scenario rezultira gubitkom dragocenog
vremena i produbljivanjem problema. Koliko se vremena na taj način izgubi
najbolje svedoči podatak iz naše kliničke prakse koji pokazuje da je prosečan
period između prvog kontakta sa drogom i dolaska na lečenje kod naših
pacijenata 10, 5 godina. Zvuči neverovatno, ali je to realnost. Kako pacijent
gubi kontrolu nad životom, tako članovi porodice gube uticaj nad njim
i desi se dobro poznata situacija, da pacijent odbija pomoć, a porodica
u tom trenutku nema dovoljno snage da to promeni.
Šta u takvoj situaciji učinita? Ovo je jedno od najčešćih pitanja očajnih
roditelja sa kojim se susrećemo.
Motivisanje pacijenta za lečenje je najznačajniji, a ujedno i najteži
zadatak. Tu ne postoji "čarobni štapić" ili univerzalno rešenje
(svaki pacijent je priča za sebe...), ali mogu da pomognu neke činjenice
i preporuke. Pre svega, priroda bolesti zavisnosti je takva da je "slobodna
volja" kod pacijenta značajno smanjena, tako da je nerealno očekivati
da će se pacijent "samo od sebe setiti i doci na lečenje". Dolazak
na lečenje je uvek neka vrsta prinude, uslovljavanja proisteklog iz lošeg
telesnog stanja, pritiska porodice, okoline, nekih zakonskih posledica,
itd.. U principu lečenje je za pacijenta na neki nacin "izbor manjeg
zla od njegove trenutne relnosti", tako da dok god postoje "uslovi"
za održavanje bolesti (finansiranje, mogućnost nabavke supstance, prihvatanje
“praznih” obećanja, nedoslednost u zahtevima,…) pacijent će izbegavati
lečenje.
Za preporuku je da se pored porodice i drugi ljudi koji imaju uticaj
na pacijenta (ako ih ima...) uključe u njegovo motivisanje i da svi oni
imaju jedinstven i kontinuiran zahtev "kreni sa lečenjem!".
Postoje brojni problemi u svakodnevnom funkcionisanju pacijenta i sa tim
pacijenta treba kontinuirano suočavati uz izbegavanje "licnih kvalifikacija".
Treba se fokusirati na konkretne probleme. I ostati dosledan u tome.
Dalje, za preporuku je i to da se biraju trenuci kada pacijent nije pod
vecim dejstvom droge ili alkohola, kada je odmoran i "stabilniji",
t.j kad nije u krizi.
Ne treba zaboraviti i to da je motivisanje pacijenta jedan proces koji
se najčešće ne završava sa jednim razgovorom ili pokušajem. Da biste bili
efikasniji podelite krajnji cilj na nekoliko koraka, npr. 1. da razgovarate
na tu temu; 2. da se ode na lekarski pregled; 3. da se prihvati preporuku
lekara,...itd...
I još nešto, važno je da ne odustajete, da budete dosledni i
da ukoliko dobijete pristanak pacijenta sa lečenjem krenete bez odlaganja.
Mi imamo rešenje za Vaš problem!