Lečenje bolesti zavisnosti - narkomanije

Problem narkomanije je veoma kompleksan. U suštini radi se o teškoj hroničnoj bolesti koja zahteva stručni medicinsku pomoć.
Svaka improvizacija, pokušaji samolečenja u najvećem broju slučajeva (preko 90 %) završavaju recidivom i povratkom u bolest, te se na taj način gubi dragoceno vreme, posledice bivaju sve teže, zdravi kapaciteti se troše a izlazak iz bolesti biva sve neizvesniji. Tokom lečenja narkomanije neophodno je ispratiti sve zakonitosti nastanka i oporavka:
U osnovi radi se o hroničnoj bolesti mozga koji se menja i u morfološkom i funkcionalnom smislu, tako da je neophodno uspostavljanje potpune apstinencije, adekvatna medikamentozna terapija koja će pomoći pacijentu da prevziđe apstinencijalnu krizu, da se psihički stabilizuje i da se mozak ubrzano oporavlja.

• Zatim, tako izmenjen mozak menja proces mišljenja, rasuđivanja, donošenja zaključaka, što dovodi do pogrešnih uverenja, stavova i pogleda na realnost. Ove posledice ne iščezavaju prostim oporavkom mozga. Neophodna je adekvatan psihoterapijski pristup koji će pacijentu pomoći da prepozna i prvaziđe svoje zablude i predrasude..

• Takođe, izmenjen mozak, pogrešna percepcija realnosti, izmenjeno rasuđivanje, menjaju i ponašanje pacijenta. Formira se čitav niz štetnih navika (destruktivnih i autodestruktivnih) koje su uporne i opstaju nakon prestanka unošenja droge. Iz tog razloga neophodna je stručna pomoć u menjanju loših navika i formiranju jednog novog zdravog životnog stila.

• Izmenjeno rasuđivanje, stavovi, neadekvatno ponašanje ostavljaju traga i na socijalne kontakte, pre svega unutar porodice, a onda i prema drugim bliskim osobama u okruženju. Dolazi do neadekvatne komunikacije, gubitka poverenja, izbegavanja, i okretanja ka osobama sličnog problema... Narkomanija tako prevazilazi okvire pojedinca i postaje problem okoline i šireg društva. U narkomaniji stradaju i porodica i bliski ljudi, tako da je neophodno da i oni budu uključeni u proces lečenja, kako bi i oni prevazišli lične traume, a i naučili kako da pomognu pacijentu u njegovom oporavku.

• Na kraju, ali ne manje bitno, da bi se nastale promene tokom lečenja stabilizovale neophodno je poraditi i na profesionalno rehabilitaciji u smislu nastavka školovanja ili pronalaženja zaposlenja. Sve u cilju da pacijent postane produktivan član društva, da prihvati svoju novu ulogu i da bude prihvaćen od svoje okoline, jer je to onda jedina garancija da se bolest neće vratiti. Pacijent mora da zavoli svoj „novi život“ da se u njemu oseća konforno kako bi ga sačuvao u budućnosti.. Iz svega navedenog se vidi da je lečenje dugotrajan i zahtevan proces i da je neophodna potpuna posvećenost rešavanju problema. Sa druge strane pozitivan ishod lečenja je izvestan ukoliko se ispoštuju sve navedene zakonitosti, jer ne postoji niti jedan medicinski, psihološki ili socijalni razlog da tako ne bude. Narkomanija je izlečiva, ako ti to želiš!...